Fred Rodžers je bio televizijski voditelj, muzičar, lutkar i producent koji je poznat po tome što je 33 godine vodio i producirao čuvenu i veoma popularnu televizijsku seriju namenjenu predškolcima, Mister Rogers’ Neighborhood.

U svojoj seriji se fokusirao na brojne psihičke i fizičke probleme sa kojima se suočavaju deca, kao što su upis u školu, selidba, odlazak u bolnicu, razvod roditelja, smrt u porodici i drugo.

Gospodin Rodžers je bio veoma hvaljen i cenjen za svoj rad na dečjoj televiziji. Nadobijao se brojnih nagrada i počasnih diploma, a kruna karijere je bila dobijanje predsedničke medalje za slobodu 2002. godine.

Iako je imao status selebritija, nije imao problem da se vozi podzemnom železnicom, da popriča sa prolaznicima ili da kasni na snimanje emisije jer je zauzet humanitarnim radom. Ovaj film je zasnovan na istinitoj priči, a podloga je bila članak pod imenom Can You Say… Hero?, autora Toma Džunoa, koji je objavljen u magazinu Esquire.

Lojd Vogel (Matthew Rhys) ima reputaciju nezgodnog novinara bez dlake na jeziku, koga subjekti odbijaju, pa ga njegova nadređena šalje na nesvakidašnji zadatak. Naime, mora da ide u Pitsburg i da odradi kratak intervju sa Fredom Rodžersom (Tom Hanks), autorom dečjih emisija.

Lojd je ispraćen na put od strane svoje supruge sa rečima nemoj da mi upropastiš detinjstvo, sa planom da napiše nekoliko stotina reči. Fred Rodžers je bio težak za razgovor, jer mu je više stalo do osobe koja ga intervjuiše nego do samog intervjua. Planirano kratko profajliranje je postao tekst od deset hiljada reči…

Prvi utisak o ovom filmu je verovatno i njegova najveća mana, a to je prosta činjenica da ipak nije o gospodinu Rodžersu kao što većina gledalaca očekuje. Zbunilo me je što je Tom Henks nominovan u sporednim glumačkim ulogama kada se promocija ovog filma zasniva na njemu, ali ispostavlja se da on deluje suptilno, iz pozadine.

Film nas od samog uvoda podseća na vrline Rodžersovog dečjeg programa, na njegovo strpljenje, saosećanje, nežnost i spremnost da se pozabavi pitanjima koja većinu roditelja čini zbunjenim ili nelagodnim.

Rediteljka Marielle Heller snima svoj film kao neku verziju specijala stare emisije. Gospodin Rodžers ulazi u sobu, peva, presvlači se i nastavlja da nas vodi kroz život svog subjekta.

Dizajn seta je preslikan, a tranzicije između scena predstavljaju snimci modela komšiluka iz serije. Tom Henks se, kao što je očekivano, od prve sekunde uklopio u ulogu, ali stvarna dubina njegovog izvođenja stiže nešto kasnije, kada nije u studiju kao gospodin Rodžers, već je samo običan Fred.

Lik Flojda je ljut, ozlojeđen, nesiguran i u emotivnom haosu, ali je tip osobe koja to nikada ne bi priznala. Saznajemo detalje o njegovom životu i razloge decenijske boli koja ga je definisala. Flojd zna ko je gospodin Rodžers, ali nije precizirano da li ga nije gledao ili mu je njegova emisija bila detinjasta i odbojna.

Prvi susret Flojda i Rodžersa postavlja jednu od najbitnijih lekcija filma, a to je da je u redu da se ljudi naljute, to je nešto normalno, ali je nama da odlučimo šta ćemo uraditi sa tom ljutnjom. Tu je i lekcija o oproštaju i kako je najteže oprostiti onima koje volimo.

Upravo takve lekcije su bile glavni deo ove dečje emisije i gospodin Rodžers je tu filozofiju strpljivo primenjivao i van snimanja. Čovek je godinama i godinama ponavljao svoje savete, ali bez ikakvog osećaja da mu je dosta toga ili da sve radi zbog novca.

Gospodin Rodžers je bio svestan da je deci potrebno da znaju da će sve biti u redu, a da su odrasli u svojoj trci zaboravili koliko bolno i zbunjujuće može biti da budeš dete. Ovoga puta, u ovom filmu su takve lekcije i takvi saveti bili potrebni odraslom čoveku.

Najbolji deo filma su razgovori Flojda i gospodina Rodžersa, dok njihovo iskreno prijateljstvo raste. U početku suprotstavljeni, pravo je uživanje gledati kako se Flojdove unutrašnje prepreke ruše i kako postaje čovek koji je spreman da se izrazi i da oprosti.

Najjači momenat je svakako scena u kojoj gospodin Rodžers predlaže da se Flojd priseti ljudi koji ga vole. Minut počinje, mi sedimo u totalnoj tišini i dok nas gospodin Rodžers gleda, shvatamo da se njegov predlog ne odnosi samo na Flojda, već i na nas.

A Beautiful Day in The Neighborhood je lagana biografska priča o pobedi dobrote nad cinizmom, o prevazilaženju skepticizma i učenju empatije, ljubaznosti i pristojnosti – film koji fantastično hvata duh čoveka koji je toliko voleo ljude da je iskreno želeo da i oni vole sami sebe.