Ford v Ferrari, u pojedinim zemljama nazvan Le Mans ’66, je sportska drama o istorijskim događajima u svetu auto-industrije i auto-trka koju potpisuje režiser James Mangold (Logan) sa triom scenarista.

Ove godine je bilo neočekivano puno dobrih filmova, a ovaj se izdvaja po tome što se bavi pojedincima koji su radili izvanredne, inspirativne stvari, a u plodovima njihovog rada uživaju milioni ljudi koji gotovo sigurno nisu ni čuli za njih.

Zaplet filma se bavi odlučnim timom inženjera, dizajnera i vozača, na čelu sa vizionarem Kerolom Šelbijem (Matt Damon) i britanskim vozačem Kenom Majlsom (Christian Bale).

Henri Ford II (Tracy Letts) je nezadovoljan prodajom i činjenicom da je Ferari neprikosnoveni proizvođač sportskih automobila, što dokazuju gotovo redovnim pobeđivanjem na prestižnoj 24-časovnoj trci Le Man. Jedan od saradnika Li Jakoka (Jon Bernthal) predlaže da se kompanija Ford uključi u tu trku, a Šelbi će biti zadužen za realizaciju projekta…

Sukob iz naslova filma se ogleda u filozofiji ovih kompanija, što se najbolje vidi u njihovim proizvodnim pogonima. Fordova fabrika je puna bučnih proizvodnih traka za kojima mehanički radi puno ljudi, a dnevna proizvodnja prelazi nekoliko hiljada.

Sa druge strane, kompanija Ferari (koja je tada još bila u vlasništvu svog osnivača) svoje sedište ima na imanju u Italiji, gde radnici oblikuju i dorađuju deo po deo, a konačni proizvodi su malobrojni – u pozadini se vidi svega nekoliko kompletiranih automobila.

Iako je očiglednije da se sukob Forda i Ferarija svede na brojke, autori odlučuju da sukobe njihove filozofije. Upravo zbog toga je bilo neminovno da se ove kompanije svedu na ljude i njihove vrlo različite ideje. Dok je Ford samo sredstvo da se stigne od tačke A do tačke B, pouzdano vozilo koje se moglo relativno lako priuštiti, Ferari je, kao i danas, statusni simbol, znak moći i bogatstva.

U SAD na snagu stupaju mladi kupci, prva generacija posle Drugog svetskog rata, koji imaju novca i znaju šta hoće. Njima je Ford automobil za babe i dede i u njemu nema ništa prestižno. Njima treba nešto brzo, nešto što će im biti statusni simbol – nešto kao Ferari.

24-časovna trka u Le Manu je prestižan test izdržljivosti u teškim uslovima, a Kerol Šelbi je bio prvi vozač Amerikanac koji je pobedio u toj trci. Međutim, morao je da se povuče zbog zdravstenih problema i posvetio se privatnom biznisu proizvodnje i prodaje trkačkih automobila.

Sa druge strane, Ken Majls je vrhunski vozač i mehaničar koji je najbolje godine proveo u ratu, nezgodnog je duha, ima problem sa autoritetom, bez dlake je na jeziku i ostaje bez glavnog izvora zarade zbog dugova. Osim strasti prema automobilima, njih dvojica dele i činjenicu da ih ne zanimaju previše marketinški trikovi, strategije, imidž i slično.

Pored sukoba Forda i Ferarija, iliti Šelbija i Ferarija, scenario se bavi prijateljstvom Šelbija i Majlsa, njihovim egom koji je dovodio do prepirki, a prepirke do fizičkih obračuna koje se oni rado sećaju. Njih dvojica ostaju istrajni iako je čitav sistem protiv njih, bore se za ono što je ispravno i snalaze se u svetu korporacija, marketinga, strategije i svega onoga što nema dušu.

Šelbi se donekle snalazi u tom svetu, dok prgavi Majls ima problem sa stvarima koje ruše njegovu individualnost. Dok je Šelbi spreman žrtvovati sebe u cilju uspeha kompanije, Majlsu to ne pada na pamet.

Na njihovim pričama shvatamo da je tehnološki napredak postignut metodama pokušaja i grešaka, a iza tog napredovanja u ovom slučaju stoje dvojica ljudi koji vole automobile, koji su se trudili da ih usavrše i koji su sami isprobavali svoje inovacije.

Između ovih ljudskih interakcija se nalazi odlična akcija ispunjena uzbudljivim i dinamičnim trkačkim sekvencama, koje se sastoje od vrhunskih automobila tog doba. Iako priča vodi ka predvidljivom ishodu, završoj trci ne fali mašte, pa tako mi osećamo pritisak na našim protagonisitma, njihovo ushićenje i izdržljivost koja je potrebna da se trka realizuje.

Sitni detalji nam pružaju autentički utisak, a konačni rasplet će sigurno iznenaditi sve one koji nisu upućeni u dešavanja. Film je možda za nekih 20-ak minuta duži nego što bi bio da se ja pitam, ali to nije nešto što treba uzeti kao minus, naročito ako ste fan žanra.

Kristijan Bejl je opet drastično smanjio klilažu, ovoga puta posle filma Vice i, kao što smo i navikli, pruža nastup vredan divljenja. Njegova pojava, njegove ekspresije čoveka koji ne da na sebe i zna o čemu priča, njegov upečatljiv birmingemski akcenat, sitne reakcije poput bloody hell – prosto me je uverio da je Ken Majls gotovo unikatna istorijska ličnosti i bio mi je veoma zanimljiv za gledanje.

Pored njega Met Dejmon nije imao neke velike šanse da se pokaže, ali nemam zamerki na njegov rad, naprotiv. U sporednoj ulozi Trejsi Lets krade šou kao Henri Ford II, bez čije sujete možda ne bi ni bilo Forda FT40.

Ford v Ferrari je energična biografska priča o automobilizmu koja nam pruža fino ispoliranu akciju koju publika očekuje, ali koja ostavlja dovoljno prostora za ljudsku dramu – autori nam pružaju zabavnu vožnju sve do konačnog cilja, a i vožnja i cilj ostavljaju više nego zadovoljavajući utisak.