Film “Malignant”: genijalni treš.
Najbolje je da ništa ne znate o radnji jer tehnički sve je spojler. Čak i najmanja sitnica može da upropasti grotesknu kemp akcionu horor poslasticu. Ključna odrednica “Malignant” je kemp i treš priroda radnje. Oni koji nisu zainteresovani za omaž stilskim pandanima sedamdesetih i osamdesetih godina sa sapunjavim odmotavanjem radnje, neće pregurati ni prvih dvadeset minuta filma.
Razlog neće biti deficit zabave, već dijalozi, gluma, događaji i očigledno predimenzionirane i nerealne lokacije na kojima počiva “Malignant”. Sve je vrlo namerno i vrlo svesno izveštačeno, i banalizovano do granice potpunog apsurda.
Jedna od omiljenijih kemp scena se odigrava u domu glavne junakinje dok je psihoterapeut hipnotiše ne bi li oživeo sećanja iz detinjstva. Ono što godinama pokušava da uradi Rajan Marfi, Džejms Van je izveo na maestralan način.
Banalno, lukavo, prosečno i ekstremno razmetanje scenama i događajima pravi neverovatan kontrast. Sa jedne strane fantastična režija, kompozicija kadra, akcione scene i stilsko poentiranje kada se svet oko Medison (glavne junakinje) menja usled bizarnih događaja, a sa druge strane ozbiljnost produkcije razbija na komade potpuno idiotski dijalozi i ponašanje likova koji su oličenje svakog mogućeg horor klišea.
Vanov “Malignant” je horor-treš iz sedamdesetih snimljen 2021. godine. Reditelj kojeg kompanija WarnerBros obožava, pa mu dopušta da radi šta god poželi, na veoma lukav način se poigrao sa horor žanrom, zbijajući šale na sopstveni, ali i na račun drugih horor autora u poslednjih 20 godina.
Dok se horor žanr poslednjih godina trudi iz petnih žila da bude ozbiljno shvaćen, uvodeći psihološki, dramski i socijalni faktor, gospodin Van samo želi da nas podseti da je potpuno u redu da bude neozbiljan do granica imbecilnosti.
“Malignant” ne može da se uporedi sa genijalnim “Drag Me To Hell” Sema Rajmija, ali i jedan i drugi film igraju na vrlo sličnu kartu – parodiranje i ironično sagledavanje žanra.
Ono što je ključ uspeha novog filma Džejmsa Vana je besramna zabava koja ne prestaje da iznenađuje, sve do jednog od najluđih finala ove godine.
Ne treba ga ozbiljno shvatiti, jer ni on sebe ne shvata ozbiljno, ne treba ga osuđivati jer se glumci trude da budu što gori u svom poslu, ali jedno treba – pustiti ga da bude ono ošinuto dete u odeljenju čije su ideje na granici genijalnosti i potpunog ludila. Ne možete da mu date ni peticu, ni jedinicu, samo da ga pitate – Šta je bre ovo?