Na neka ključna pitanja o “zamkama” obrazovanja pomoću novih tehnologija, odgovara doktor Nevena Buđevac psiholog i vanredni profesor na Učiteljskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Čini se da se protiv telefona u rukama naše dece više i ne borimo. Delom zbog situacije u kojoj se našao čitav svet poslednjih par meseci, zbog koje smo mnogo vremena morali da provodimo u kućama, a delom zbog toga što smo tehnologiju počeli da prihvatamo kao relanost u kojoj se odrasta.
Činjenica je da deca na internetu mogu da dođu do mnogo kvalitetnog sadržaja, ali kako da ga prepoznaju i razlikuju od onog drugog, lošeg? National Geographic Magazine Srbija, sa ciljem unapređenja obrazovanja u Srbiji, pokrenuo jedinstvenu platformu pod nazivom Žuti okvir, posvećenu obrazovanju.
U okvitu platforme o obrazovanju, na neka ključna pitanja o “zamkama” obrazovanja pomoću novih tehnologija, odgovara doktor Nevena Buđevac psiholog i vanredni profesor na Učiteljskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Nevena Buđevac predaje psihologiju obrazovanja, a polja njenog naučnog interesovanja jesu kognitivni razvoj, razvoj čitalačke pismenosti i argumentativnog mišljenja u obrazovnom kontekstu i podsticanje razvoja kroz vršnjačku interakciju.
Termin rani razvoj odnosi se na period od začeća do polaska u školu. Važnost rane stimulacije razvoja kod nas je dugo bila zanemarena i o vremenu provedenom sa malom decom se razmišljalo prvenstveno iz ugla čuvanja dece, odnosno zadovoljavanja njihovih osnovnih potreba, a ne podsticanja razvoja. Na taj način su propuštane veoma važne prilike da se u optimalnom periodu povoljno utiče na razvoj.
Tokom prvih godina, posebno tokom prve tri godine, razvoj je veoma intenzivan i pravilnim stimulisanjem možemo mnogo učiniti – unaprediti razvoj, preduprediti pojavu nekih razvojnih odstupanja ili ih na vreme otkriti i reagovati.
Kada govorimo o pravilnom stimulisanju razvoja, govorimo o suočavanju deteta sa izazovima koje još uvek nije savladalo, sa onim u čemu je nesigurno i nesamostalno, ali što može da savlada uz našu pomoć. To je upravo princip koji stoji u osnovi školskog obrazovanja.
Ipak, ne treba da čekamo da dete krene u školu da bismo podsticali njegov razvoj i stavljali ga u situaciju da uči. Učenje, kao što vidimo, počinje daleko ranije – onda kada i razvoj.
Kada govorimo o pravilnom stimulisanju razvoja, govorimo o suočavanju deteta sa izazovima koje još uvek nije savladalo, sa onim u čemu je nesigurno i nesamostalno, ali što može da savlada uz našu pomoć. To je upravo princip koji stoji u osnovi školskog obrazovanja.
Ipak, ne treba da čekamo da dete krene u školu da bismo podsticali njegov razvoj i stavljali ga u situaciju da uči. Učenje, kao što vidimo, počinje daleko ranije – onda kada i razvoj.
Nove tehnologije utiču na svaki segment naših života, pa tako i na razvoj dece koja odrastaju u svetu koji je sve više oslonjen na tehnologije.
Za razliku od ne tako davne prošlosti, kada je okruženje u kom su deca provodila vreme bilo ispunjeno isključivo različitim kućnim predmetima i jednostavnim igračkama, današnja deca odrastaju uz igračke u koje je ugrađena zvučna i vizuelna stimulacija, kao i uz brojne uređaje i pripadajuće aplikacije koje dramatično povećavaju količinu stimulacije kojoj su deca izložena praktično od rođenja.
Prednost ovih tehnologija sastoji se u tome što mogu da ponude bogatu i korisnu stimulaciju, prilagodljivu potrebama određenog deteta. Ipak, one mogu i da budu izvor stimulacije koja nije poželjna, a to je stimulacija koja zamenjuje živu komunikaciju sa osobama iz okruženja, toliko važnu za pravilan razvoj, stimulacija koja pasivizuje dete i time usporava razvoj ili ga skreće u pravcu koji ne želimo (npr. u pravcu poremećaja pažnje).
Nove tehnologije mogu i te kako da doprinesu kvalitetu nastave. One povećavaju raznovrsnost nastave, dovode ceo svet u učionicu, čine okruženje u učionici sličnijim svakodnevnom iskustvu, povećavaju očiglednost koncepata o kojima se govori na času – umesto da opisujete kretanje neke životinje, kroz proširenu realnost deca mogu da je vide u 3D itd.
Ipak, veoma je važno da nas ne ponese fascinacija ogromnim mogućnostima koje tehnologija nesumnjivo pruža, jer primena tehnologije sama po sebi ne garantuje kvalitetnu nastavu, a imamo i nalaze istraživanja iz nekoliko zemalja koji pokazuju da je stavljanje tableta i računara deci na raspolaganje tokom nastave dovelo do lošijih postignuća (usled, recimo, distrakcije pažnje sa sadržaja časa), nakon čega se od takve prakse odustalo.
Pored toga, mislim da je neophodno da decu počnemo ozbiljno da učimo strategijama čitanja i učenja. Lakoća sa kojom možemo da pristupimo ogromnom broju informacija, upravo zahvaljujući tehnologiji, pruža nam jednu lažnu sliku da je znanje svuda oko nas, te da je obrazovanje takođe tu.
Međutim, mi imamo situaciju da nam deca izlaze iz škole, a da nisu naučila da selektuju informacije, povežu informacije iz više izvora, procene pouzdanost neke informacije, izvode zaključke, argumentuju stav ili procene valjanost argumenata koje su pročitali.
Samim tim, mogućnosti koje nam tehnologija pruža ostaju nedostupne ili pogrešno korišćene. Važno je, dakle, da decu već u predškolskom periodu počnemo da učimo svim ovim veštinama, jer će bez njih ona ostati funkcionalno i digitalno nepismena.
To se postiže tako što se kroz svakodnevne aktivnosti (najpre u vrtiću, a potom u školi) deca stavljaju u situaciju da te veštine uvežbavaju i postaju svesna različitih aspekata njihove primene. Njihovo uvežbavanje moguće je u gotovo svakoj aktivnosti u vrtiću, odnosno školi.
Svaki put kad dete pitamo zašto nešto misli, kada ga stavimo u situaciju da nešto zaključi ili da razmisli o tome šta će i zbog čega uraditi, da samostalno ili uz našu asistenciju nešto otkrije, mi mu pomažemo da ove veštine razvija i da ih primenjuje, kako u čisto digitalnom okruženju, tako i u onom koje je manje ili više podržano tehnologijama.