Niko ne može da porekne da je Martin Skorseze (Martin Scorsese) režiser koji je svoje ime ispisao velikim slovima u istoriji filma.

Njegovi radovi poput Goodfellas, Taxi Driver ili Raging Bull se nalaze na brojnim listama najboljih filmova svih vremena, vremenom je stigao i komercijalni uspeh, a njegova karijera se može podeliti na dva dela – kada je intezivno sarađivao sa Robertom De Nirom (Robert De Niro) i kada je glavni glumac u njegovim filmovima bio Leonardo Di Kaprio (Leonardo DiCaprio).

Nakon filma The Wolf of Wall Street, Skorseze se posvetio projektu koji planirao čitavih 25 godina i predstavio nam je Silence, nešto totalno drugačije u odnosu na ono što smo navikli od njega. Ova istorijska drama je lagano filozofsko putovanje, melanholično i meditativno iskustvo i postojale su šanse da ovaj filmaš ode u zasluženu penziju.

Međutim, na veliku radost filmskog sveta, Skorseze je rešio da okupi staru gardu i predstavi nam film iz žanra koji ga je i proslavio, film o kome je pričao gotovo deset godina. Velike producentske kuće nisu imale previše razumevanja za Skorsezeove zahteve, koji su iznosili skoro 140 miliona dolara, jer je, po njihovim rečima, investicija lako mogla da predstavlja veliki rizik.

Tada je uskočio striming servis Netflix, kome nije bio problem da plati koliko god je potrebno kako bi svojoj imperiji originalnog sadržaja dodao novog Skorsezea. Poznat je njihov rat sa drugim producentskim kućama jer svoje filmove ne puštaju u bioskopima, osim u ograničenom broju kako bi ispunili uslov za sezonu filmskih nagrada.

Prošlogodišnji film Roma dokazao je da itekako mogu plivati i u tim vodama, pa sad opet ciljaju nagradu Best Picture. I tako je stigao The Irishman, epska krimi-drama, sa proverenom gardom glumaca koju čine Robert De Niro, Al Pacino, Joe Pesci, Harvey Keitel i drugi.

Glavni protagonista filma je Frenk Širan (De Niro), koji na početku filma vozi kamion za transport mesa u Filadelfiji. Svojim postupcima i uslugama dolazi pod zaštitu šefa lokalne mafije Rasela Bafalina (Peši) i vremenom postaje plodonasan ubica u njegovoj organizaciji.

Napreduje u poslu i biva zadužen da pomogne Džimiju Hofi (Paćino), predsedniku Timstera, najjačeg sindikata u SAD, u njegovim poslovima. Timster je pokriće za veliku količinog organizovanog kriminala, Hofa sindikalni penzioni fond koristi za svoje šeme i projekte, a Frenk postaje jedan od predstavnika sindikata. Nakon što je izgubio lidersku poziciju, Hofa počinje da se ponaša gotovo kao mafijaš, a Frenk pokušava da ga vrati sa puta samouništenja…

Scenario Stivena Zejliena, baziran na knjizi Čarlsa Brenta I Heard You Paint Houses koja se bavi istorijskim ličnostima, poseduje plot koji se prostire kroz nekoliko decenija, sa puno gorućih pitanja i tema vezanih za kriminal i politiku. Frenk se nalazi u staračkom domu i prepričava dešavanja iz svog života svešteniku koji ga pažljivo sluša (i nama).

Frenk je veteran Drugog svetskog rata i jedna od prvih priča je podsećanje na naredbe iz rata kada su zarobljenici bili prinuđeni da kopaju sopstveni grob. Njemu taj postupak nije bio jasan – bio je mišljenja da kopaju kako bi se možda za to vreme njihov ubica predomislio.

Ta priča je nebitna za sam plot, ali uskoro shvatamo da su svi bitni likovi Frenkove priče, kao i sam Frenk, upravo ti vojnici koji su sami sebi kopali grob. Taj utisak dodatno pojačavaju pojave nekoliko usputnih mafijaša, kada nas Skorseze hladnokrvno obavesti ko je taj čovek, kada je ubijen i na koji način, a ti načini su najčešće veoma nasilni.

Kao i većina likova u filmu, i sam Frenk nema problem sa ubijanjem (farbanjem kuće), a u mafijaškom svetu je za svaki dogovor ili ubistvo dovoljna jedna sugestija ili jedno klimanje glavom.

Može se reći da se scenario sastoji od tri narativne teme. Prva je Frenkov uspon u svetu gangstera, njegovo prijateljstvo sa Džimijem i njegovi razni politički i kriminalni manevri. Frenk je arhetipski filmski gangster suočen sa dugim i mračnim noćima, sam i zaboravljen.

Glavna tema njegovih priča je svakako odnos sa Džimijem Hofom, koji pozajmljuje novac iz sindikalnog fonda za razne mafijaške poslove. Frenk postaje njegova desna ruka, lojalan je telohranitelj i postaju jedan drugome deo porodice. Nakon gubitka sindikata, Džimi sve ćešće spominje mafijaše i suprotstavlja im se, bez obzira na Frenkove zabrinute nagoveštaje – Džimi je započeo proces iskopavanja sopstvenog groba.

Druga tema prati Frenka i Rasela, koji su sada već u godinama, kako sa suprugama putuju na venčanje u Detroit. Putovanje ispunjavaju komični detalji, Rasel usput uzima novac i kao da svedočimo putovanju ljudi koji su totalno drugačiji od onih od ranije ili ljudi koji su mogli biti da su otišli ranije u penziju. Umesto toga, to putovanje samo potvrđuje Frenkovu prirodu i njegovu sudbinu.

Treća tema predstavlja i samu srž filma, kada Frenk priča svoju priču u staračkom domu. Prvo sam pomislio da to pričanje predstavlja naraciju kao u drugim Skorsezeovim filmovima, ali ovoga puta nije tako. Pričanje nam služi da, između ostalog, shvatimo Frenka, koji svojim filozofijama pokušava da pobegne i smrti, nesvestan da je njegov grob već iskopan i da nema nazad.

Skorseze svoj film snima bez brzog tempa kao što smo navikli u Goodfellas, već se sve odvija polako i metodično. Čak bih rekao da je ovo najtužniji gangsterski film još od Once Upon a Time in America. 

The Irishman je prebogat svakodnevnim detaljima iz interakcije likova i mafijaškog sveta i vrlo je lako uroniti u svet podzemlja gde vladaju brojne mahinacije i specifičan kodeks, što pruža neprekidan tok informacija. Te informacije čine da nema praznog hoda i film od skoro tri i po sata mi je delovao kao da je sat vremena kraći.

Ovaj film je najbolje posmatrati kao rad u kome Skorseze označava kraj jedne ere. Ova mafijaška priča poseduje sličnu energiju kao njegovi prethodni radovi, sa poznatom i priznatom glumačkom postavom i sa jasnim autorskim razumevanjem za ove ljude i njihove priče.

Kao da je imao želju da zatvori filmsko poglavlje o gangsterskim filmovima i on je u tome definitvno uspeo – teško će se naći neki filmaš u doglednoj budućnosti kome će pasti na pamet da se na ovaj način takmiči sa Skorsezeom.

Kako bi se likovi razvukli kroz nekoliko decenija, korišćene su tehnike podmlađivanja koje su svakako najupečatljivije na Robertu De Niru, kome su stavljena i plava sočiva. Dok su efekti na licu prilično ubedljivi, moram priznati da sam povremeno bio malo zbunjen kada se tačno odvija radnja. Takođe, u nekoliko scena se vidi da Frenk nema pokrete 30-ogodišnjaka, što nekima može biti upadljivo, ali ja nisam uzeo kao minus.

De Niro je klasičan De Niro, poput onog iz gorepomenutih filmova, i u potpunosti je ispunio sva očekivanja – baš dugo nije imao ovako kvalitetan nastup, a i ovako kvalitetan film. Njegov karakter je taf gaj, ali De Niro nije imao problem da predstavi široki spektar emocija na tako zahtevnoj fasadi. Frenk je hladnokrvni ubica sa dozom morala, što čini da bude svestan svojih odluka i svojih postupaka, a nema potrebe naglašavati kako je De Niro sposoban da nam to sve predstavi.

Sa druge strane, kada se Al Paćino pojavi na ekranu, film postaje nešto više i bolje. Njegov Džimi Hofa je nepredvidiv, egoističan, tvrdoglav i gura ostale likove oko sebe na način koji stvara trenutnu tenziju. Džimi je lik veći od života, bombastične je prirode i nije ni čudo što suptilno krade film.

Paćino mu daje novi život i lepo je videti ovako kvalitetnog glumca u ulozi koja i njemu samom daje nov život. Džo Peši se nakon skoro dvadeset godina vratio glumi i nije morao ništa ni da govori, dovoljna je bila njegova pojava – iako sam očekivao da svakog momenta prsne, njegov lik je totalna suprotnost, jer je sve vreme miran i staložen.

The Irishman je epska gangsterska drama sa izuzetnim glumačkim predstavama, spretnom režijom i vrhunskim dijalozima, izvanredno i upečatljivo kinematografsko ostvarenje koje će naći svoje mesto u istoriji kao delo koje zatvara poglavlje o gangsterskim filmovima – film od skoro 210 minuta u kome nijedan minut nije izgubljen, naprotiv.